Седи, један!
У једној основној школи радила су два учитеља. Укупно су имали 300 ученика. Објаснили су деци да је 3 * 3 = 6
Од 300 ученика, тог дана, само један ученик није био присутан, био је болестан, нашао је решење негде на интернету.
Пролазиле су године, питање колико је 3 * 3 се висе није појављивало у задацима и ученици су стигли до мале матуре.
Прво питање је: X = 3 * 3
260 уценика уписује X = 6
39 ученика уписује различите бројеве, јер не знају одговор,нагађају.
1 ученик уписује X = 9
299 ученика пада тест из математике, један пролази.
Ученици и њихови родитељи се буне, организују протест.
Министарство образовања ништа не занима, наставници се праве луди, црвене, не смеју да кажу да су погрешно учили децу, јер би тиме угрозили себе. Бирају да ћуте.
Остали грађани-посматрачи их питају:
”Па јел има неко од вас то написмено, са потписом наставника?”
”Немогуће да нико није знао решење?”
”Неки од њих сигурно нису знали…”
”Ја знам решење, зашто би се њима гледало кроз прсте?”
Дакле, шта смо видели из горњег примера?
Довољно је само две особе да дезинформишу више стотина, чак и више хиљада особа.
Једном направљен проблем, неће се кориговати сам од себе.
‘Незнањем’ можемо оправдати само мали број особа у једној групи.
Велики број деце направило је грешку по одређеном правилу. Овде је правило настало кроз неинформисаност наставника, које се потом прелило на децу.
Питања која се постављају:
Ко је крив, деца, наставници, неко трећи?
Колико је генерација у последњих 20 година изашло са погрешним одговором?
Треба ли из вредновања на тесту, изоставити ово питање, или их све оборити?
Како ћете разликовати оне који ‘нису знали’, и оне који су били погрешно информисани, уколико је крајњи резултат исти?
Да ли ученици нису знали решење, или су ЗНАЛИ да је решење 3 * 3 = 6 ?
Ста би било да се то десило у свим сколама?
Ми, фриленсери, нисмо деца и знамо да 3џ3 није 6. Нисмо порески инспектори ни саветници и знали смо да порез не треба да платимо. Тако су нам рекли, у Пореској управи, не у једном граду, у свим.