Мењали су се премијери, владе и разни министри финансија, само је неспровођење закона у надлежности Пореске управе остала константа, која се није мењала све до 2020. године.
Ненадано, одједном су се пробудили из вишедеценијског сна и сетили се да треба да раде свој посао и да фриленсери постоје око њих.
Прво су направили механизам који им омогућава да под кишобраном провере да ли су грађани Србије терористи или да ли случајно не перу новац. Легално могу гледати све трансакције које физичка лица примају на своје девизне банковне рачуне по том основу. Банке су по закону обавезне да шаљу Народној банци листе свих оних који су примили новац на своје девизне рачуне. Чак су се и обезбедили потписом грађана да су сагласни да се овакви подаци шаљу. Тобоже због тероризма, нико им није рекао, а камоли упозорио или их посаветовао да ће приватност њихових података бити нарушена или држава стварно мисли да је у питању прање новца, а да су фриленсери терористи?
Онда су се досетили: хајде да неко време сакупљамо ове податке и ћутимо, направимо регистар и кренемо да их гонимо за сваку уплату са каматом, једног по једног, те да им узмемо половину новца и то уназад 5 година, јер ето, тако пише у закону. Искористимо ту могућност. Пардон, још боље, хајде да им узмемо више од пола, јер ћемо да им разрежемо затезну камату: 10% годишње плус референтна стопа НБС-а. Практично су рекли, хајде то што су зарадили све време седећи испред екрана да им узмемо за пет година уназад, јер ипак смо смо ми држава и може нам се.
Који је мотив државе да репресијом дође до велике количине новца од свог народа? Чим су изабрали репресију као метод, очигледно им је циљ да нас очерупају. Зашто? Па зато што је каса празна, трошило се пуно. Ове проклете године десила се корона, били су избори, нервозни народ је морао некако да се „купи”. Неко се досетио, хајде да свима поделимо 100€, хајде привредницима да поделимо минималце. Фискални савет није био одушевљен и благо речено није био сагласан са том мером, али ко још слуша савете од некаквог савета?! Све у свему, све је то лепо, сјајно и бајно, дели сваком по 100 еврића, рај на земљи, док није стигао извештај за расходе за јул 2020. Буџет је у тешкој дубиози, и како је министар Мали сам рекао на Пинку, „ПА ЉУДИ, ТО МОРА ОДНЕКУД ДА СЕ ПЛАТИ”! Лако је трошити, државо, а изгледа још лакше своје дугове пребацити на туђа леђа. И ето ту се неко досетио фриленсера и њихових леђа.
Зашто је битан начин плаћања, а не суштина да се порез мора платити? Око суштине се слажу сви, и фриленсери и министар Мали, као и Пореска управа. Фриленсери хоће да плате порез, али не овај драконски од 50% и не на овај начин. А нипошто не уназад 5 година. Колико је то бесмислено говори нам следећа замена теза: ако су фриленсери оштетили буџет 5 година уназад јер нису плаћали законом прописани директни порез, колико је Пореска управа оштетила буџет за исти тај период? Не постоји ЛУКСУЗ када неко не ради посао за који је плаћен, него отказ или казна за пропусте од тренутка када је закон написан, пре 19 година. Колико је буџет државе Србије оштећен јер државни службеници нису спроводили закон који је држава написала? Да ли је за то ико икада одговарао, да ли постоји икаква одговорност Пореске управе, а има их 37 које су свесно кршиле закон? Ако је део кривице на њима, онда је ред да и оне сносе део одговорности.
Замислите да држава одреди укупан износ ненаплаћених пореза 19 година уназад и казни своје службенике за нечињење. Да се барем део терета тога дуга стави на њихова леђа. Да држава не буде толика маћеха него и мајка понекад, нека им изађе у сусрет и омогући репрограм дугова на 60 месеци. Нека им се скида са плате наредних 5 година јер нису радили оно што је њихов посао. Нема поштенијег и праведнијег решења од тога, зар не? Да, у неком паралелном универзуму. Слажете се да је то немогуће и бесмислено, једнако бесмислено као и да фриленсери плаћају нешто уназад. Да је држави стало до плана да себи обезбеди дугорочан додатни приход у буџет, а не краткорочни сигурно се не би понашала на овај начин.
Са друге стране, немешањем државе десио се и један позитиван ефекат или феномен као последица. Заједница фриленсера је прво била мала, најодлучнији су из својих соба почели да копају по интенету и да траже алтернативне послове. Са годинама, све више и више људи улазило је у фриленс воде, да би ево, 2020. године дошли до заједнице од преко 100.000 људи. Она и даље цвета и развија се органски, независна и слободна, чији раст се заснива на здравим основама и позитивној селекцији. Један од тих стубова раста је управо био порез од 0%. Толико су људи плаћали, односно нису плаћали. Држава је индиректно својим немешањем довела до тога да настане ова успешна заједница.
У Европи смо трећа земља по броју фриленсера на 1000 становника (3 на 1000). Да се овај закон спроводио и да се од сваке уплате одвајало по 50% и давало држави, многи се никада не би бавили овим послом. Просто би схватили да није економски исплативо и тражили би друго решење. Ево, Северна Македонија хоће да смањи порез на 0%, управо да би покренула идентични процес који се овде вец одиграо.
Не постоји закон о фриленсерима у Србији, који дефинише њихов статус, неопорезиви део, опорезиви део, категорије, бенефите, прогресивно опорезивање, обавезе итд. као што то имају друге земље, па и земље у окружењу.
Дакле, фриленсер нема регулисан статус у Србији. Иако ради, држава га третира као да је незапослено физичко лице.
Прво мора да се реши правни статус фриленсера и интернет радника да могу легално да послују, па тек онда да се опорезују.
Пореска управа се позива на Закон о порезу на доходак грађана који постоји 19 година, на основу којег треба сами да пријавите девизни прилив, а који се ни на који начин не бави интернет пословањем или детаљима таквог начина рада.
Овај закон апсолутно не обухвата интернет платформе, као ни интернет пословање, јер то није ни постојало пре 19 година, нити је прилагођен за њих.
Оно што у целој овој причи недостаје је закон о фриленсерима који би им омогућио да уопште могу да раде и послују легално, што је у другим земљама уређено законима. Проблем је то што држава не жели да регулише пословање фриленсера него жели да их уништи.
Држава као да жели да део фриленсера пређе прво на паушал, па после на ПДВ јер се паушал укида за коју годину, да се део запосли у страним ИТ компанијама које долазе у Србију, да део побегне из земље и да део просто одустане од таквог начина рада и ради несто друго. Србији не требају фриленсери, нити има намеру да регулише тај начин пословања као друге земље. Србија жели све да убаци у ПДВ систем најкасније за пар година.
Ако се држимо строго закона онда, онда би свако физичко лице које нешто прода на Купујем-Продајем, Купинду, Лимунду или бувљаку, требало да плати порез и доприносе или казну за прекршај.
Фриленсер је легитимна категорија свуда у свету (осим у Србији) и треба му омогућити да нормално послује, да има своја права, да може да остварује приходе нормално и плаћа на њих разуман порез, да може да има социјално, здравствено, пензионо и све остало. Али то је потребно дефинисати потпуно новим законом, који код нас није чак ни у припреми, иако је то контрадикторно, са обзиром да смо по броју фриленсера трећи у Европи, а међу првих 10 држава у свету.
У нашем случају се на основу Закона о порезу на доходак грађана фриленсерима на силу наплаћује здравствено осигурање и ПИО које нису имали и стаж који им неће бити уписан, а притом су и даље незапослена физичка лица без икаквих радних права. Заправо, оно што треба да се деси је нови закон о пословању на интернету, а то се неће десити уколико се МИ САМИ не ИЗБОРИМО за њега.
Ми нисмо криви за то што закон не постоји. Крива је држава која треба да доноси законе и препозна нова занимања, као што постоје нова занимања у школама (Мултимедија, Графички дизајнер, Програмер) и друга која су везана за рачунаре.
Протеклих недеља смо од политичара преко малих екрана сазнали смо кршили закон јер нисмо плаћали порез за који нисмо ни знали. До јуче смо били хероји државе по постигнућима у свету и хвалили су нас на сва звона, а од данас нас зову интернет мафијашима и криминалцима.
Премијерка Ана Брнабић се чак хвалила бројем фриленсера у Србији, брзим растом те заједнице, њиховим достигнућима и бројношћу на светској сцени, а да никада није поменула како им важећи законски оквир намеће само пореске обавезе, али им не даје одговарајућа права.
Поента није у избегавању пореза, тражењу рупе у закону нити преласку на паушал, него у извршавању снажног притиска на државу да би се наш статус дефинисао и да бисмо легално радили, плаћали разуман порез дефинисан категоријама и да бисмо заузврат добили неке бенефите и могли мирно да спавамо.
Није овде само тема опорезивање, него наш целокупни статус и право на рад као грађана ове земље, које сад законски практично немамо, јер нема ни закона који регулише рад преко интернета.
Фриленсер треба да постане равноправан са свим осталим запосленима у овој земљи, са правима која њима припадају.
Овде се ради о нашем правном статусу и праву на рад као фрилансера. Наравно да ћемо да плаћамо порез кад се наш статус правно дефинише.
Фриленсинг је свуда у свету легалан начин пословања који ова држава није правно законски дефинисала. Сада на силу жели да нас умува под неке законе који наш статус уопште не дефинишу, малтретира нас, пљачка или чак покушава да нас укине.
Хајде да се сви заједно удружимо и помогнемо овој држави, каква год да је, да законски регулише наш статус, јер очигледно сама није способна. Онда ћемо да плаћамо шта год треба.
И маните нас више разноразних семинара и wебинара, разноразних рачуновођа који све знају и покушавају да нас утерају у постојеће законодавство јер ми тим постојећим законодавством уопште нисмо дефинисани.
Буквално не постојимо. Мора се направити нови законски оквир који ће рад преко интернета јасно дефинисати, а то је суштина целе приче.
Заједница фриленсера је као самоникла шумица која је расла споро и стидљиво, савијала се на ветру, прилагођавала се новим околностима и утицајима, расла све више и више, постала огромна шума, ширила се и постајала све гушћа и разноврснија да би је сада, након 19 година, откриле дрвосече са жељом да искасапе пола и продају трупце, јер су видели да се ту формирала некаква вредност. Имају секире и тестере, законе, може им се. Немојте сећи ову шуму, пустите је да још више расте, да се шири, задовољите се опорезивањем и сечом њеног мањег дела. Јер мало пута много је много. Негујте је и заливајте, заштитите од болести и имаћете више користи него икада пре. А уколико посечете пола шуме, а не засадите нову, мало које дрво ће почети да расте из почетка и требаће им деценије да дођу на ниво на којем су данас. Многи од разочарења неће ни желети више да расту и буду део екосистема. У том сценарију губе сви: и шума и дрвосече.